САОПШТЕЊЕ ПОВОДОМ НАПАДА НА ГЕОЛОГИЈУ КАО НАУКУ И СТРУКУ И НАПАДА НА ГЕОЛОГЕ
Објављено: 21.12.2021. - 09:14 |
Бројни пројекти примењених геолошких истраживања чврстих минералних сировина у Републици Србији, који се изводе у свему сагласно Закону о рударству и геолошким истраживањима и ваљаним одобрењима, како они који се налазе у узнапредовалим фазама развоја минералног пројекта, тако и они који практично тек започињу, изазивају значајну полемику у нашој јавности. Полемика сама по себи није непожељна, премда она често није ни на минималном нивоу стручне и аргументоване расправе. Није проблематично, или незаконито ни то што неки грађани Србије не желе да имају руднике у својим срединама, па стога не желе ни да се код њих врше геолошка истраживања и волели би да иста забрањују. Српско геолошко друштво никога у овој земљи не присиљава да дозволи улазак у приватна имања, али исто тако сматра да нико не може да забрани геолозима кретање по терену и обављање својих задатака за које су се школовали.
Међутим, оно што јесте проблематично и незаконито јесте чињеница да се путем бројних медија и друштвених мрежа, нашим геолозима, члановима Српског геолошког друштва, упућују отворене увреде и претње да постану „ловина“ само зато што врше свој посао, стручни, теренски, бавећи се геолошким истраживањима у складу са овлашћењима и законском регулативом Републике Србије. Као кулминацију тог процеса, барем у његовој досадашњој фази, могли смо видети и физичке нападе на геологе на терену и неовлашћено заустављање њиховог кретања по путевима Србије, потом њихово задржавање и испитивање од стране на локалном нивоу самоорганизованих група грађана.
Наши геолози који раде на терену знају да смо сви ми заједно са њима на страни струке, науке и закона, са намером да и даље радимо свој посао искључиво сагласно одредбама Закона и кодексом Друштва. Српско геолошко друштво не зна како геологија и геолошка истраживања могу да било коме нанесу било какву штету, нарочито дугорочно посматрано, пошто смо само први корак у свеобухватном процесу проналаска нових лежишта минералних сировина, пијаћих и термалних вода, израда подлога за инфраструктурне и друге грађевинске објекте итд..
Српско геолошко друштво најоштрије осуђује било чије и било какве активности које нису у складу са законом, а нарочито ограничавање права геолозима на слободно кретање и рад, које гарантује Устав. Српско геолошко друштво сматра нападе на геологе и отимање узорака и сличне активности повредом закона на које би државне институције требало да реагују у складу са одговарајућим законима. Дубоко смо забринути због чињенице да поједини професори Универзитета у Београду јавно изјављују са осмехом на лицу да је у западној Србији уведено ново занимање "ловац на геологе" што је апсолутно недопустиво, неколегијално и неетичко опхођење према нашој струци, и одражава потпуно непознавање геологије као науке.
Наши геолози увек су радили изузетно важне послове за друштво и државу. Подсетимо се само огромног обима геолошких истраживања свих профила на отварању површинских копова угља у Колубарском и Костолачком басену (и многим другим), бакра у Бору и Мајданпеку. Сви велики инфраструктурни објекти нису могли бити изграђени без одговарајућих геолошких истраживања и испитивања, ниједан каменолом није отворен без геолошког елабората и одговарајуће потврде надлежног министарства. Бројне фабрике за флаширање воде нису се отвориле саме од себе, него су те воде истражиле наше колеге хидрогеолози. Желимо да укажемо најширем грађанству на чињеницу да без геолога нема ниједног пута у Србији, ниједног изворишта воде за напајање био којег града, ниједног рудника у коме раде хиљаде људи издржавајући своје породице, нема санирања и предвиђања клизишта, нема предвиђања земљотреса и сеизмичког хазарда итд. Укратко, без геологије можемо да се вратимо право у камено доба, наравно ако то желимо.
Геологија није само струка, већ и значајна наука – подсетимо се да су чак три геолога (или научника којима је геологија била једна од главних области проучавања) били председници данашње САНУ, и то први председник Јосиф Панчић, затим Јован Жујовић и Јован Цвијић. Њихов допринос развоју Србије и Југославије је толико познат да га не треба поново истицати.
Српско геолошко друштво не тражи никакве привилегије за своје чланове или било коју колегиницу или колегу геолога, већ само очекује нормалан однос према нама пошто радимо свој посао у складу за Законима ове државе, етичким кодексом и уз пуно уважавање интереса локалне заједнице. Не може нико да криви геологе за проблеме из прошлости или тренутне проблеме – ми не стварамо проблеме него их решавамо. Иако мало друштво по броју чланова стојимо свима заинтересованима на располагању за даља објашњења и сарадњу.
У име целокупног чланства,
Председник
Српског геолошког друштва
Проф. др Владимир Симић
Поштовани чланови Друштва, са великим задовољством вас обавештавамо да је у 
МАРКО ЕРЕМИЈА (1930 – 2020)
Марко Еремија рођен је 05.01.1930. године у селу Обљају код Глине, Банија (тадашња Краљевина Југославија). Отац му је био радник на железници и у раној младости је често мењао пребивалиште (Винковци, Јабука код Панчева). По завршетку другог разреда школе у Панчеву, породица се опет сели у Хрватску, у Карловац. По избијању Другог светског рата, враћа се у Глину где ускоро прекида дотадашње школовање. Отац му бива убрзо ухапшен и одведен у логор Стара Градишка (Јасеновац) одакле се није вратио. Те 1942. године, оболева од маларије, а у ратном вихору му је и кућа спаљена. На његову жалост, несрећа иде једна за другом, и у једном од збегова, мајка му умире од упале плућа, последица велике хладноће. Тако је у својој дванаестој години Марко остао сироче, недовољно зрео да се брине о себи а престар да би га усвојили. Решење је било у школовању, а и рођаци су припомогли колико се могло. Уписао је прву партизанску гимназију у Глини, а касније је школовање наставио у српској гимназији у Зрењанину. Био је начелник штаба Пионирског одреда гимназије који је издавао зидне новине, писао пароле за школске свечаности и припремао приредбе. Марко је заједно са неколико другова примљен у СКОЈ а добрим учењем и владањем давали су пример осталој омладини. После Резолуције Инфорбироа 1948. године, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Осим школских обавеза, активно је учествовао у раду омладинске и партијске организације у школи. Био је и члан клуба радиоаматера. Након завршетка средње школе, отишао је на одслужење војног рока у Пожаревац (школа везе резервних официра). Учествовао је на изградњи пруге Добој – Бања Лука (1951) и радио у омладинској бригади коју су чинили матуранти из Зрењанина.
Већ након доласка у Зрењанин, Марко се одлучио да ће уписати студије. Пријемни испит је положио код др Косте Петковића, тадашњег познатог професора геологије. Смештај му је био обезбеђен у студентском дому на Вождовцу. На почетку друге године студија, изабран је за секретара партијске организације студентске геолошке омладине. Занимљиво да је функцију наследио од студента и каснијег универзитетског колеге Милорада Павловића - Пеће. Током студија је, осим редовне теренске праксе у Динаридима, са проф. Петром Стевановићем (академик САНУ), летњу праксу проводио на теренима околине Ваљева, где је државни Геолошки институт обављао послове картирања. Убрзо је добио и тему за дипломски рад, везану за родни крај: „Геолошки састав и тектоника терена јужно од вароши Глина са нарочитим освртом на терцијарне наслаге“ под менторством проф. Стевановића.
М. Еремија је дипломирао је на Геолошко-палеонтолошкој групи Природно-математичког факултета у Београду, новембра 1956. године. Након тога, запослио се у Зрењанину, у Одељењу за комуналне послове као референт приправник 14-тог платног разреда. Радио је на пословима анализе носивости тла и, понекад, помагао грађевинарима око издавања локација и добијању грађевинских дозвола. Нуђено му је и да буде председник Народне омладине средњег Баната. Ипак, пријавио се на конкурс који је расписан на Универзитету у Београду, и следеће, 1957. године, изабран је за асистента приправника за предмет Историјска геологија на Катедри за геологију Природно-математичког факултета у Београду. У то време, теренски је проучавао терцијар Тузланског басена из разлога слегања терена урбаног дела града (под руководством проф. П. Стевановића). Био је и теренски сарадник инж. Јелене Марковић која је проучавала речне терасе Западне Мораве између Чачка и Краљева. Већ 1959. године одлази на једномесечно усавршавање на Универзитет у Бечу. Поред рада са фосилним збиркама, прегледа актуелне литературе и посете стручним музејима и библиотекама, боравио је са групом немачких студената и на нафтним пољима околине Беча. Од лета 1960. године, успоставио је сарадњу са геолошком лабораторијом Грађевинског факултета у Сарајеву, на пословима израде геолошке карте Сарајевско-зеничког басена.
На катедри за геологију, асистент М. Еремија је држао вежбања из предмета Историјска геологија – општи део, и Увођење у самосталне радове. Припремио је и скрипту из Историјске геологије - Кенозојске периоде под надзором П. Стевановића.
Магистарски рад под називом „Миоцен околине Прњавора (Босна)“ одбранио је 1965. године. Тада је већ било јасно да је стратиграфија терцијара његова основна преокупација. Две године касније, 1967. године, одбранио је и докторску дисертацију под насловом „Неоген између Мотајице и Љубића“ (ментор П. Стевановић). У наставно звање доцент биран је 1968. године на Рударско-геолошком факултету (РГФ), и тада преузима, од колеге Александра Грубића, комплетну наставу из предмета Палеогеографија. Исте године одлази у Москву на једномесечни студијски боравак у Палеонтолошки институт Академија наука СССР. Тамо се упознао са највреднијим збиркама мекушаца миоцена Паратетиса. По повратку, посетио је и Геолошки институт Академије наука Украјине. У то доба, М. Еремија је радо проводио слободно време на теренима северне Босне и учествовао у изради геолошких карата, листови Добој и Тузла. На тај начин је упознао и проучио слатководни развој миоценских наслага унутрашњег Динарског појаса, као и морско, морско-бракично и каспибракично развиће миоцена на јужном ободу Панонског басена. Све поменуто је континуирано изучавао и на читавом простору Србије.
М. Еремија је изабран за ванредног професора 1973. године а у звање редовног професора 1979. године на Рударско-геолошком факултету у Београду, за предмет Палеогеографија. Предавао је и Историјску геологију – Кенозоик, након одласка проф. П. Стевановића у пензију.
Геолог и професор М. Еремија објавио је 89 научних радова, 3 универзитетска уџбеника и 4 монографске публикације. Учесник је више домаћих и иностраних скупова, конгреса, пројеката и студија. Од уџбеника, прво је 1980. године написао Палеогеографију, а нешто касније изашла је и Историјска геологија – општи део (1983). И на крају, заједно са колегом Д. Ненадићем, његовим некадашњим студентом и тадашњим ванредним професором, припремио је и публиковао ново електронско издање уџбеника Палеогеографија (2016) за студенте који и данас слушају тај предмет. Својевремено, на предлог проф. П. Стевановића, прихватио се учешћа у реализацији пројекта „Палеогеографски атлас неогена централног и источног Паратетиса“ којим је руководио државни геолошки институт Мађарске у Будимпешти (1984-1989). Осим тога, М. Еремија је био један од коаутора и уредника неколико књига из добро познатих геолошких едиција: Геологија Србије, Геолошка терминологија и номенклатура и Геологија шире околине Београда.
У три мандата, проф. М. Еремија је обављао функцију Управника Завода (Института) за регионалну геологију и палеонтологију РГФ-а. Биран је и за шефа Катедре за регионалну геологију и заменика шефа Катедре за историјску геологију. Преко једне деценије био је веома активан у органима Српског геолошког друштва, као члан: Суда части, један од чланова-заменика, у два мандата (1973-1975, 1975-1977), Одбора самоуправне контроле, у два мандата (1981-1982, 1985-1987) и Извршног одбора СГД (1983-1985). Добитник је Ордена рада са златним венцем 1980. године.
Професор др М. Еремија отишао је у пензију 1995. године, али је и после тога, био радо виђен гост на факултету. Ипак, долазио је само по позиву неког од нас, чланова Катедре за историјску геологију. Сматрао је да онима који су радно активни треба оставити „више простора“ да искажу своје квалитете и да их не треба оптерећивати личним ставовима и појединим питањима. На прослави 50 година Катедре за историјску геологију (2012), као један од најстаријих чланова, увеличао је малу свечаност која је, тим поводом, била организована.
Само пола године пре него што нас је заувек напустио, проф. Еремија био је гост у Баћевцу, родном селу Петра Стевановића, његовог ментора. Тога дана (18. јули 2019), посетили смо тек отворену меморијалну - Спомен собу покојног професора. Провели смо изузетно пријатне тренутне код гостољубивих домаћина, колега Зорана Стевановића и Александре Маран Стевановић. Друштво су нам правили доајени наше геологије Драган Долић и Ђорђе Мариновић. Ми, његови млађи сарадници са Катедре, Слободан Кнежевић и Љупко Рундић, као и наши домаћини, били смо истински срећни што смо поделили то време са њима. Евоциране су успомене на неко давно прохујало време после II светског рата и време обнове наше земље. Наравно, дотакли смо се и савремених тема. Но, поред свега, проф. Еремија је био сетан и помало тужан. Приметили смо то. Ми који смо га знали, слутили смо главни разлог. Веома је патио због његове Зоре, никад прежаљене животне сапутнице која се упокојила годину раније. И како то обично бива са онима који цео живот проведу заједно, туга је учинила своје и његово срце престало је да куца 30. јануара 2020. године.
На крају, желимо истаћи да је заувек отишао један тихи, добри човек. Иако га живот није штедео, нарочито у детињству, то га је и ојачало и израстао је у ненаметљивог, сталоженог и доброг стручњака и професора Универзитета. Много се од њега могло научити, о геологији, радним навикама, породичним вредностима, о самом животу. Његово писано изражавање и текстови су читки, врло јасни и прецизни. Имао је лепу реч и пуно разумевања за млађе колеге. И када је отишао у пензију, био је спреман да дође и помогне својим саветима кад год је требало.
Професор др Марко Еремија, дипл.инж.геол. ће нам остати у дубоком сећању као сјајан педагог, али поврх свега, тих и драг човек. Његова породица, кћерка Марија и син Слободан, унуке Маја, Соња и Јелена, као и унук Марко, могу бити поносни на свога оца и деду.
Нека му је вечна слава и хвала!
Проф. др Љупко Рундић
Проф. др Драженко Ненадић 
