VESTI I OBAVEŠTENJA

Članovi Sekcije za istoriju geologije i Komisije za kvartar SGD, vode naučna istraživanja na zaštićenom lesnom profilu u Zemunu već nekoliko godina (Ljupko Rundić, Mlađan Jovanović, Tivadar Gaudenji i Violeta Gajić). U organizaciji Ekološkog pokreta Zemun, koji je upravljač ovim zaštićenim prirodnim spomenikom, 21.05.2021. organizovan je stručno-naučni skup povodom 100 godina od prvog istraživanja lesa u Zemunu (1920-1921) koje je obavio Vladimir Laskarev, poznati ruski i srpski geolog, akademik SANU, dugogodišnji profesor geologije na Univerzitetu u Beogradu i istaknuti član SGD. Osim stručnih i naučnih predavanja (prvi deo skupa, ul. Oračka 4, Zemun) kojima su prisustvovali predstavnici Ministarstva za zaštitu životne sredine, Gradskog Sekretarijata za zaštitu životne sredine, Zavoda za zaštitu prirode Srbije, Srpskog geološkog društva, Fizičkog i Geografskog fakulteta UB, Geološke i hidrometeorološke škole „Milutin Milanković“, Centra za promociju nauke, JP „Beogradska tvrđava“, ZP „Slankamen“, i dr. , u drugom delu je upriličena radionica za sve učesnike koji su obavili kraću vožnju brodom do zaštićenog lesnog profila u Zemunu. Lepo vreme, osveženje na palubi broda, stručna diskusija i zajedničko fotografisanje, doprineli su da svi učesnici ponesu izuzetno prijatne utiske sa ovog događaja. U nastavku, sledi nekoliko fotografija sa ovog skupa: https://drive.google.com/file/d/1Q10ZDo18WQr7Mj5zy-iisFbWcS90rqIh/view?usp=sharing

  Molimo sve članove društva koji ne dobijaju informacije preko e-mail adrese da nam istu dostave na sledeće adrese: dragoljub.bajic@rgf.bg.ac.rs i office@sgd.rs   Srdačan pozdrav, Vladimir Simić

MARKO EREMIJA (1930 – 2020) Marko Eremija rođen je 05.01.1930. godine u selu Obljaju kod Gline, Banija (tadašnja Kraljevina Jugoslavija). Otac mu je bio radnik na železnici i u ranoj mladosti je često menjao prebivalište (Vinkovci, Jabuka kod Pančeva). Po završetku drugog razreda škole u Pančevu, porodica se opet seli u Hrvatsku, u Karlovac. Po izbijanju Drugog svetskog rata, vraća se u Glinu gde uskoro prekida dotadašnje školovanje. Otac mu biva ubrzo uhapšen i odveden u logor Stara Gradiška (Jasenovac) odakle se nije vratio. Te 1942. godine, oboleva od malarije, a u ratnom vihoru mu je i kuća spaljena. Na njegovu žalost, nesreća ide jedna za drugom, i u jednom od zbegova, majka mu umire od upale pluća, posledica velike hladnoće. Tako je u svojoj dvanaestoj godini Marko ostao siroče, nedovoljno zreo da se brine o sebi a prestar da bi ga usvojili. Rešenje je bilo u školovanju, a i rođaci su pripomogli koliko se moglo. Upisao je prvu partizansku gimnaziju u Glini, a kasnije je školovanje nastavio u srpskoj gimnaziji u Zrenjaninu. Bio je načelnik štaba Pionirskog odreda gimnazije koji je izdavao zidne novine, pisao parole za školske svečanosti i pripremao priredbe. Marko je zajedno sa nekoliko drugova primljen u SKOJ a dobrim učenjem i vladanjem davali su primer ostaloj omladini. Posle Rezolucije Inforbiroa 1948. godine, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Osim školskih obaveza, aktivno je učestvovao u radu omladinske i partijske organizacije u školi. Bio je i član kluba radioamatera. Nakon završetka srednje škole, otišao je na odsluženje vojnog roka u Požarevac (škola veze rezervnih oficira). Učestvovao je na izgradnji pruge Doboj – Banja Luka (1951) i radio u omladinskoj brigadi koju su činili maturanti iz Zrenjanina. Već nakon dolaska u Zrenjanin, Marko se odlučio da će upisati studije. Prijemni ispit je položio kod dr Koste Petkovića, tadašnjeg poznatog profesora geologije. Smeštaj mu je bio obezbeđen u studentskom domu na Voždovcu. Na početku druge godine studija, izabran je za sekretara partijske organizacije studentske geološke omladine. Zanimljivo da je funkciju nasledio od studenta i kasnijeg univerzitetskog kolege Milorada Pavlovića - Peće. Tokom studija je, osim redovne terenske prakse u Dinaridima, sa prof. Petrom Stevanovićem (akademik SANU), letnju praksu provodio na terenima okoline Valjeva, gde je državni Geološki institut obavljao poslove kartiranja. Ubrzo je dobio i temu za diplomski rad, vezanu za rodni kraj: „Geološki sastav i tektonika terena južno od varoši Glina sa naročitim osvrtom na tercijarne naslage“ pod mentorstvom prof. Stevanovića. M. Eremija je diplomirao je na Geološko-paleontološkoj grupi Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu, novembra 1956. godine. Nakon toga, zaposlio se u Zrenjaninu, u Odeljenju za komunalne poslove kao referent pripravnik 14-tog platnog razreda. Radio je na poslovima analize nosivosti tla i, ponekad, pomagao građevinarima oko izdavanja lokacija i dobijanju građevinskih dozvola. Nuđeno mu je i da bude predsednik Narodne omladine srednjeg Banata. Ipak, prijavio se na konkurs koji je raspisan na Univerzitetu u Beogradu, i sledeće, 1957. godine, izabran je za asistenta pripravnika za predmet  Istorijska geologija na Katedri za geologiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu.  U to vreme, terenski je proučavao tercijar Tuzlanskog basena iz razloga sleganja terena urbanog dela grada (pod rukovodstvom prof. P. Stevanovića). Bio je i terenski saradnik inž. Jelene Marković koja je proučavala rečne terase Zapadne Morave između Čačka i Kraljeva. Već 1959. godine odlazi na jednomesečno usavršavanje na Univerzitet u Beču. Pored rada sa fosilnim zbirkama, pregleda aktuelne literature i posete stručnim muzejima i bibliotekama, boravio je sa grupom nemačkih studenata i na naftnim poljima okoline Beča. Od leta 1960. godine, uspostavio je saradnju sa geološkom laboratorijom Građevinskog fakulteta u Sarajevu, na poslovima izrade geološke karte Sarajevsko-zeničkog basena. Na katedri za geologiju, asistent M. Eremija je držao vežbanja iz predmeta Istorijska geologija – opšti deo, i Uvođenje u samostalne radove. Pripremio je i skriptu iz Istorijske geologije - Kenozojske periode pod nadzorom P. Stevanovića. Magistarski rad pod nazivom „Miocen okoline Prnjavora (Bosna)“ odbranio je 1965. godine. Tada je već bilo jasno da je stratigrafija tercijara njegova osnovna preokupacija. Dve godine kasnije, 1967. godine, odbranio je i doktorsku disertaciju pod naslovom „Neogen između Motajice i Ljubića“ (mentor P. Stevanović). U nastavno zvanje docent biran je 1968. godine na Rudarsko-geološkom fakultetu (RGF), i tada preuzima, od kolege Aleksandra Grubića, kompletnu nastavu iz predmeta Paleogeografija. Iste godine odlazi u Moskvu na jednomesečni studijski boravak u Paleontološki institut Akademija nauka SSSR. Tamo se upoznao sa najvrednijim zbirkama mekušaca miocena Paratetisa. Po povratku, posetio je i Geološki institut Akademije nauka Ukrajine. U to doba, M. Eremija je rado provodio slobodno vreme na terenima severne Bosne i učestvovao u izradi geoloških karata, listovi Doboj i Tuzla. Na taj način je upoznao i proučio slatkovodni razvoj miocenskih naslaga unutrašnjeg Dinarskog pojasa, kao i morsko, morsko-brakično i kaspibrakično razviće miocena na južnom obodu Panonskog basena. Sve pomenuto je kontinuirano izučavao i na čitavom prostoru Srbije. M. Eremija je izabran za vanrednog profesora 1973. godine a u zvanje redovnog profesora 1979. godine na Rudarsko-geološkom fakultetu u Beogradu, za predmet Paleogeografija. Predavao je i Istorijsku geologiju – Kenozoik, nakon odlaska prof. P. Stevanovića u penziju. Geolog i profesor M. Eremija objavio je 89 naučnih radova, 3 univerzitetska udžbenika i 4 monografske publikacije. Učesnik je više domaćih i inostranih skupova, kongresa, projekata i studija. Od udžbenika, prvo je 1980. godine napisao Paleogeografiju, a nešto kasnije izašla je i Istorijska geologija – opšti deo (1983). I na kraju, zajedno sa kolegom D. Nenadićem, njegovim nekadašnjim studentom i tadašnjim vanrednim profesorom, pripremio je i publikovao novo elektronsko izdanje udžbenika Paleogeografija (2016) za studente koji i danas slušaju taj predmet. Svojevremeno, na predlog prof. P. Stevanovića, prihvatio se učešća u realizaciji projekta „Paleogeografski atlas neogena centralnog i istočnog Paratetisa“ kojim je rukovodio državni geološki institut Mađarske u Budimpešti (1984-1989). Osim toga, M. Eremija je bio jedan od koautora i urednika nekoliko knjiga iz dobro poznatih geoloških edicija: Geologija Srbije, Geološka terminologija i nomenklatura i Geologija šire okoline Beograda. U tri mandata, prof. M. Eremija je obavljao funkciju Upravnika Zavoda (Instituta) za regionalnu geologiju i paleontologiju RGF-a. Biran je i za šefa Katedre za regionalnu geologiju i zamenika šefa Katedre za istorijsku geologiju. Preko jedne decenije bio je veoma aktivan u organima Srpskog geološkog društva, kao član: Suda časti, jedan od članova-zamenika, u dva mandata (1973-1975, 1975-1977), Odbora samoupravne kontrole,  u dva mandata (1981-1982, 1985-1987) i Izvršnog odbora SGD (1983-1985). Dobitnik je Ordena rada sa zlatnim vencem 1980. godine. Profesor dr M. Eremija otišao je u penziju 1995. godine, ali je i posle toga, bio rado viđen gost na fakultetu. Ipak, dolazio je samo po pozivu nekog od nas, članova Katedre za istorijsku geologiju. Smatrao je da onima koji su radno aktivni treba ostaviti „više prostora“ da iskažu svoje kvalitete i da ih ne treba opterećivati ličnim stavovima i pojedinim pitanjima. Na proslavi 50 godina Katedre za istorijsku geologiju (2012), kao jedan od najstarijih članova, uveličao je malu svečanost koja je, tim povodom, bila organizovana. Samo pola godine pre nego što nas je zauvek napustio, prof. Eremija bio je gost u Baćevcu, rodnom selu Petra Stevanovića, njegovog mentora. Toga dana (18. juli 2019), posetili smo tek otvorenu memorijalnu - Spomen sobu pokojnog profesora. Proveli smo izuzetno prijatne trenutne kod gostoljubivih domaćina, kolega Zorana Stevanovića i Aleksandre Maran Stevanović. Društvo su nam pravili doajeni naše geologije Dragan Dolić i Đorđe Marinović. Mi, njegovi mlađi saradnici sa Katedre, Slobodan Knežević  i Ljupko Rundić, kao i naši domaćini, bili smo istinski srećni što smo podelili to vreme sa njima. Evocirane su uspomene na neko davno prohujalo vreme posle II svetskog rata i vreme obnove naše zemlje. Naravno, dotakli smo se i savremenih tema. No, pored svega, prof. Eremija je bio setan i pomalo tužan. Primetili smo to. Mi koji smo ga znali, slutili smo glavni razlog. Veoma je patio zbog njegove Zore, nikad prežaljene životne saputnice koja se upokojila godinu ranije. I kako to obično biva sa onima koji ceo život provedu zajedno, tuga je učinila svoje i njegovo srce prestalo je da kuca 30. januara 2020. godine. Na kraju, želimo istaći da je zauvek otišao jedan tihi, dobri čovek. Iako ga život nije štedeo, naročito u detinjstvu, to ga je i ojačalo i izrastao je u nenametljivog, staloženog i dobrog stručnjaka i profesora Univerziteta. Mnogo se od njega moglo naučiti, o geologiji, radnim navikama, porodičnim vrednostima, o samom životu. Njegovo pisano izražavanje i tekstovi su čitki, vrlo jasni i precizni. Imao je lepu reč i puno razumevanja za mlađe kolege. I kada je otišao u penziju, bio je spreman da dođe i pomogne svojim savetima kad god je trebalo. Profesor dr Marko Eremija, dipl.inž.geol. će nam ostati u dubokom sećanju kao sjajan pedagog, ali povrh svega, tih i drag čovek. Njegova porodica, kćerka Marija i sin Slobodan, unuke Maja, Sonja i Jelena, kao i unuk Marko, mogu biti ponosni na svoga oca i dedu. Neka mu je večna slava i hvala! Prof. dr Ljupko Rundić Prof. dr Draženko Nenadić

  Projekat CROWDTHERMAL koji finansira EU ima za cilj osnaživanje društva da učestvuje u razvoju geotermalnih projekata koristeći alternativne šeme finansiranja   CROWDTHERMAL je novi projekat koji se finansira u okviru programa Evropske Unije za istraživanje i inovacije Horizont 2020 (grant br. 857830) koji ima za cilj da osnaži evropsku javnost da direktno učestvuje u razvoju geotermalnih projekata uz pomoć alternativnih šema finansiranja, kao što su crowdfunding i alati za društveni angažman. Projekat je 36-mesečnog trajanja, započeo je u septembru 2019. godine. Jedan od glavnih ciljeva projekta CROWDTHERMAL je podrška strateškom opredeljenju EU za smanjenje zavisnosti od fosilnih goriva, stvaranje stabilnog tržišta energije i smanjenje uticaja snabdevanja energijom na životnu sredinu.   Da bi se ostvarilo ovakvo opredeljenje, kroz projekat će se realizovati:

• Sagledavanje potrebe za socijalno licenciranje i razvoj modela socijalne licence za rad (SLO) za različite geotermalne tehnologije i instalacije,
• Pregled svih uspešnih studija slučaja, kao i nacionalnih / EU uskih grla alternativnog finansiranja geotermalne energije u svim zemljama EU,
• Formuliranje novih finansijskih modela za crowdfunding na nacionalnoj i transnacionalnoj osnovi, koji pokrivaju pojedine države članice i Evropu u cjelini;
• Razvijanje preporuka za novu šemu ublažavanja rizika koja će dopunjavati alternativna rešenja za finansiranje, istovremeno štiteći interese privatnih investitora;
• Validiranje rezultata tri studije slučaja na Islandu, Mađarskoj i Španiji;
• Razvoj osnovnih usluga za promociju zasnovanu na društvenim medijima i alternativno finansiranje geotermalnih projekata, blisko sarađujući sa postojećim strukturama i uobičajenim akterima.

Pod vodećom ulogom Evropske federacije geologa (EFG), CROWDTHERMAL realizuje konzorcijum od 10 glavnih partnera iz 7 evropskih zemalja, zajedno sa partnerima, tzv.  treće strane koje su pravni subjekti (LTP), uključujući Srpsko geološko društvo, kombinujući veliko iskustvo u razvoju geotermalnih projekata velikih razmera, alternativne finansije, angažovanje na društvenim mrežama, inovacije, obrazovanje i međunarodno umrežavanje geotermalne energije. Otkako je započeo u septembru 2019. godine, projektni tim je razvio set izveštaja koji se bave socijalnim, ekološkim i finansijskim aspektima geotermalnih projekata koje finansira zajednica. Uspostavljen je prilagođeni protokol za procenu studije slučaja (GEOPLAT https://www.crowdthermalproject.eu/wp-content/uploads/2020/09/CROWDTHERMAL-Deliverable-D5.1-Case-study-assesment-protocol.pdf) za procenu sveukupnog praćenja procesa, problema i potreba, kao i faktora javnog prihvatanja i angažovanja. Izveštaj o geotermalnim faktorima životne sredine (Univerzitet u Glazgovu; https://www.crowdthermalproject.eu/wp-content/uploads/2020/09/CROWDTHERMAL-D1.2-Synthesis-of-environmental-factors_8.9.pdf)  predstavlja najsavremeniji pregled literature o faktorima životne sredine koji utiču na javnu podršku projektima geotermalne energije. Istraženi su faktori životne sredine tokom različitih faza životnog ciklusa projekata korišćenja duboke i plitke geotermalne energije. Savetodavni odbor se složio o važnosti poverenja u svim fazama projekta i izrazio interesovanje za napore CROWDTHERMAL uzimajući u obzir podršku javnosti kao ključni faktor. Povratne informacije Savetodavnog odbora pomoći će u oblikovanju smernica za angažovanje javnosti u kreiranju socijalne licence, kao i operacionog modela za rad za različite geotermalne tehnologije, za koje se očekuje da će biti objavljeni u narednim fazama projekta. Tri izrađena izveštaja usredsređena su na finansijske aspekte. The CrowdfundingHub je predstavio primere najbolje prakse projekata obnovljive energije u Evropi (https://www.crowdthermalproject.eu/wp-content/uploads/2020/04/CROWDTHERMAL-D2.1-Benchmarks-for-alternative-financing-in-the-renewable-energy-sector-final.pdf) koristeći alternativne metode finansiranja u različitim fazama njihovog razvoja. Pored toga, GeoThermal Engineering GmbH je predstavio alternativni inventar finansijskih rizika (https://www.crowdthermalproject.eu/wp-content/uploads/2020/09/CROWDTHERMAL-D3.2_FINAL_GeoT-200831-copy.pdf) i potencijalne alate za ublažavanje (https://www.crowdthermalproject.eu/wp-content/uploads/2020/09/CROWDTHERMAL-D3.3_GeoT-200831-copy.pdf). Izveštaji upoređuju ključne prednosti, potencijalne rizike i moguće mere za ublažavanje rizika za različite alternativne metode finansiranja, svaku sa stanovišta projektanata i iz perspektive investitora. Ključna pitanja koja su obrađena su kako najbolje uključiti investitore iz zajednice u finansiranje geotermalnih projekata, koje su faze projekata najpogodnije za finansiranje zajednice i koja vrsta vladine podrške može pomoći u povećanju broja uspešnih geotermalnih projekata.  

  Poštovane kolege, Na uznemirujuću vest o mogućnosti da Prirodnjački muzej izgubi status samostalne ustanove kulture od nacionalnog značaja i bude pripojen Zavodu za zaštitu prirode Srbije kao jedna od radnih jedinica u njegovom sastavu, reagovale su brojne institucije, strukovna udruženja, predstavnici nevladinog sektora i pojedinci. Ispred Prirodnjačkog muzeja 24. februara održan je skup podrške koji je organizovala Skupština slobodnih građana a  pokrenuta je i peticija Sačuvajmo prirodnjački muzej na platformi Kreni-Promeni, koju je za 48 časova potpisalo više od 19,000 građana! Nakon sastanka rukovodstva Muzeja sa ministarkom kulture i informisanja gospođom Majom Gojković, izdato je zvanično saopštenje da se u pitanju bile neproverne informacije i da do najavljenih promena neće doći, te da Prirodnjački muzej u godini svog velikog jubileja ipak ostaje – samostalan i nezavisan muzej. Veliko hvala na brzoj, bezrezervnoj podršci i veri u neophodnost postojanja Prirodnjačkog muzeja.

  Voljom za sada nepoznatih moćnika Prirodnjački muzej u Beogradu uskoro gubi svoj 125 godišnji status značajne samostalne nacionalne ustanove kulture, nauke i prosvete i postaje radna jedinica Zavoda za zaštitu prirode Srbije. Osim jednog zvaničnog razgovora 25. januara ove godine kada je donedavnom pomoćniku ministra predočeno neslaganje sa namerama o pripajanju Prirodnjačkog muzeja resoru zaštite životne sredine, daljih podrobnijih i zvaničnih informacija i kontakata s predstavnicima Ministarstva kulture i informisanja nije bilo. Pokušaji uspostavljanja dijaloga od strane Prirodnjačkog muzeja nisu nailazili na odziv nadležnih u Ministarstvu kulture. Zamišljeno je da jedna od pet prvoosnovanih institucija srpske kulture, ustanova visoke akademske, kulturne i istorijske reputacije, izgubi status samostalnog muzeja, iako tako takav figurira u Zakonu o kulturi, Zakonu o kulturnim dobrima, svim dosadašnjim strategijama razvoja kulture Republike Srbije uključujući i aktuelnu za period od 2020. do 2029. godine, nedavno raspravljanom nacrta Zakona o muzejskoj delatnosti, pa čak i u Zakonu o zaštiti prirode, ali i mnogim drugim dokumentima. Čini se da je ovakva zamisao doneta naprečac, bez dobre namere i dobrog promišljanja, a očigledno i bez zakonske pripreme. Prirodnjački muzej je jedan od najstarijih institucija kulture i jedini muzej prirodnjačkog tipa u Srbiji. Osnovan je pod nazivom Jestastvenički muzej srpske zemlje 19. decembra 1895. godine aktom Ministra prosvete i crkvenih dela Kraljevine Srbije. Prve zbirke, koje potiču iz prve polovine XIX veka, prikupljane su i čuvane najpre u Liceju, a zatim u Jestastveničkom kabinetu Velike škole pod rukovodstvom Josifa Pančića, prvog srpskog botaničara i upravnika Liceja. Njegovu ideju o osnivanju muzeja ostvarili su njegovi sledbenici, među kojima su mnoga  značajna imena tog doba. Prva stalna izložba Muzeja svečano je otvorena 7. septembra 1904. godine, na dan stogodišnjice Prvog srpskog ustanka. Tokom Prvog i Drugog svetskog rata mnoge zbirke su oštećene ili uništene, a nakon Drugog svetskog rata muzej se oporavlja i nastavlja svoju delatnost. Neposredno nakon rata Muzej ima značajnu ulogu u pokretanju zaštite prirode u Srbiji. U Prirodnjačkom muzeju danas se čuva 125 zbirki sa preko 1,6 miliona primeraka stena, minerala, fosila, biljaka, gljiva, životinja, lovačkih trofeja i lovačkog oružja. Zbirke predstavljaju ogromnu kulturnu i naučnu bazu, a u okviru njih se nalazi nekoliko stotina holotipova i unikatnih primeraka minerala, stena, botaničkih i zooloških predmeta, po čemu je muzej posebno značajan. U zbirkama se čuvaju i primerci vrsta biljaka i životinja koje se više ne mogu naći na terenima Srbije, pa čak ni u Svetu. Delatnost Muzeja je kultura, nauka i obrazovanje. Kao ustanova specijalizovana za prikupljanje, čuvanje, proučavanja i izlaganje pokretnih kulturnih dobara prirode Muzej ima tri osnovne delatnosti koje su tesno povezane i u procesu rada neodvojive. Sakupljanje i čuvanje predmeta iz prirode koji dobijaju punu vrednost i ostvaruju svoju svrhu nakon proučavanja i naučnog vrednovanja, a tek tada predmeti mogu da ispune i svoju kulturno-prosvetnu ulogu. Prirodnjačkom muzeju je 1972. godine pripojen Muzej šumarstva i lova, sa svojim zbirkama lovačkih trofeja i lovačkog oružja, a 1992. godine zgrada na Malom Kalemegdanu postaje Galerija u kojoj se pored izložbi održavaju naučna i stručna predavanja, promocije, tribine i seminari. U okviru muzeja se nalazi i specijalizovana naučna biblioteka, među najstarijim na Balkanu, osnovana pre 115 godina, koja sadrži preko 22 000 naslova knjiga, rukopisa, naučnih časopisa, geografskih i geoloških karata. Brojne izložbe muzeja privlače veliku pažnju publike u Beogradu i širom Srbije: Životinjsko carstvo, Ajkule i raže Jadranskog mora, Minerali Trpeče, Suživot sa zverima, Skeleti uživo, Dodirnimo prirodu, Srpsko jezero, 6 nogu, Drvo ili život sam, Kroz svet insekata Srbije, Nebeski lovci, Dobrodošli u mezozoik, Rogovi, Put na Mesec, Zov daljine i mnoge druge. Organizovano je i nekoliko izložbi o poznatim prirodnjacima koji su deo svog rada posvetili muzeju: Arčibald Rajs – prirodnjak, Istoričar prirode - Nikola Pantić, Petar Stevanović - od stene do stene, Pančić – Putovanje. Osim u Beogradu, brojne izložbe Muzeja već godinama gostuju u muzejima širom Srbije i susednih zemalja. Muzej za decu beogradskih vrtića i škola, kao i škola Srbije, organizuje predavanja i kreativne radionice, u okviru kojih godišnje učestvuje preko 20 000 mališana. Pored brojnih stručnih, naučnih i popularnih publikacija koje prate izložbe, Muzej periodično objavljuje i zbornik stručnih i naučnih radova - Bulletin Of The Natural History Museum In Belgrade, kao i Godišnjak Prirodnjačkog muzeja u kome su opisane aktivnosti Muzeja. Tokom godine Galeriju na Kalemegdanu prosečno poseti preko 35 000 posetilaca, a brojne putujuće izložbe koje gostuju u muzejima širom Srbije obiđe preko 100 000 posetilaca. Prirodnjački muzej je 2013. godine dobitnik prestižne nagrade „Mihajlo Valtrović“ za izuzetne rezultate ostvarene u stručnom radu koju dodeljuje Muzejsko društvo Srbije, a 2016. godine je odlikovan Sretenjskim ordenom drugog stepena za naročite zasluge u oblasti kulture i nauke, a povodom 120 godina postojanja. Danas, 125 godine posle osnivanja, Prirodnjački muzej je još uvek u privremenom smeštaju, bez prostora za normalan rad i čuvanje i zaštitu zbirki, bez stalne izložbene postavke koja bi na jednom mestu prezentovala veliku prirodnu i kulturnu baštinu Srbije. Ovih dana Vlada Republike Srbije ima nameru da instituciju sa ovakvom istorijom i značajem pretvori u radnu jedinicu Zavoda za zaštitu prirode Srbije, institucije koja je 1948. godine upravo osnovana na inicijativu Prirodnjačkog muzeja...

  Poštovane koleginice i kolege, članovi jednog od najstarijih geoloških društava u Evropi, zadovoljstvo mi je i čast da vam svima u ime uprave čestitam 130 godina postojanja našeg Društva. Značajan je to jubilej, naročito za relativno mlade struke kao što je naša, i voleli bi smo da opet malo „podstaknemo“ naše aktivnosti, pre svega kroz rad sekcija i popularizaciju struke i nauke. Predsednik SGD-a, Prof. dr Vladimir Simić