RANA NAJAVA: 18. Kongres geologa Srbije – DIVČIBARE
Objavljeno: 08.07.2021. - 18:23 |
Poštovani članovi Društva i drage koleginice i kolege,
Sa zadovoljstvom vas obaveštavamo da će naredna godina biti "kongresna godina", i da će 18. Kongres geologa Srbije (sa međunarodnim učešćem) biti održan na Divčibarama od 1-4. juna 2022. godine, u hotelu Divčibare koji se nalazi pored samog puta.
Uprava SGD-a će se potruditi da obezbedi najpovoljnije pansionske cene za sve članove i učesnike kongresa. Dodatne pogodnosti vezane za plaćanje kotizacije mogu očekivati članovi koji su redovno plaćali članarinu (u periodu od 17. Kongresa do datuma prijavljivanja) i naravno naše najmlađe kolege - studenti.
Više informacija (o ceni smeštaja, kotizacijama, ekskurzijama, uslovima sponzorstva) možete očekivati u zvaničnom prvom cirkularu koji ćemo objaviti do kraja septembra 2021. Budite slobodni da u komentarima iznesete svoje mišljenje, date svoj predlog, sugestiju ili primedbu (na dragoljub.bajic@rgf.bg.ac.rs i/ili office@sgd.rs), kako bismo Kongres organizovali na zadovoljstvo što većeg broja članova.
Uprava SGD-a
Poštovani članovi Društva, sa velikim zadovoljstvom vas obaveštavamo da je u 
MARKO EREMIJA (1930 – 2020)
Marko Eremija rođen je 05.01.1930. godine u selu Obljaju kod Gline, Banija (tadašnja Kraljevina Jugoslavija). Otac mu je bio radnik na železnici i u ranoj mladosti je često menjao prebivalište (Vinkovci, Jabuka kod Pančeva). Po završetku drugog razreda škole u Pančevu, porodica se opet seli u Hrvatsku, u Karlovac. Po izbijanju Drugog svetskog rata, vraća se u Glinu gde uskoro prekida dotadašnje školovanje. Otac mu biva ubrzo uhapšen i odveden u logor Stara Gradiška (Jasenovac) odakle se nije vratio. Te 1942. godine, oboleva od malarije, a u ratnom vihoru mu je i kuća spaljena. Na njegovu žalost, nesreća ide jedna za drugom, i u jednom od zbegova, majka mu umire od upale pluća, posledica velike hladnoće. Tako je u svojoj dvanaestoj godini Marko ostao siroče, nedovoljno zreo da se brine o sebi a prestar da bi ga usvojili. Rešenje je bilo u školovanju, a i rođaci su pripomogli koliko se moglo. Upisao je prvu partizansku gimnaziju u Glini, a kasnije je školovanje nastavio u srpskoj gimnaziji u Zrenjaninu. Bio je načelnik štaba Pionirskog odreda gimnazije koji je izdavao zidne novine, pisao parole za školske svečanosti i pripremao priredbe. Marko je zajedno sa nekoliko drugova primljen u SKOJ a dobrim učenjem i vladanjem davali su primer ostaloj omladini. Posle Rezolucije Inforbiroa 1948. godine, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Osim školskih obaveza, aktivno je učestvovao u radu omladinske i partijske organizacije u školi. Bio je i član kluba radioamatera. Nakon završetka srednje škole, otišao je na odsluženje vojnog roka u Požarevac (škola veze rezervnih oficira). Učestvovao je na izgradnji pruge Doboj – Banja Luka (1951) i radio u omladinskoj brigadi koju su činili maturanti iz Zrenjanina.
Već nakon dolaska u Zrenjanin, Marko se odlučio da će upisati studije. Prijemni ispit je položio kod dr Koste Petkovića, tadašnjeg poznatog profesora geologije. Smeštaj mu je bio obezbeđen u studentskom domu na Voždovcu. Na početku druge godine studija, izabran je za sekretara partijske organizacije studentske geološke omladine. Zanimljivo da je funkciju nasledio od studenta i kasnijeg univerzitetskog kolege Milorada Pavlovića - Peće. Tokom studija je, osim redovne terenske prakse u Dinaridima, sa prof. Petrom Stevanovićem (akademik SANU), letnju praksu provodio na terenima okoline Valjeva, gde je državni Geološki institut obavljao poslove kartiranja. Ubrzo je dobio i temu za diplomski rad, vezanu za rodni kraj: „Geološki sastav i tektonika terena južno od varoši Glina sa naročitim osvrtom na tercijarne naslage“ pod mentorstvom prof. Stevanovića.
M. Eremija je diplomirao je na Geološko-paleontološkoj grupi Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu, novembra 1956. godine. Nakon toga, zaposlio se u Zrenjaninu, u Odeljenju za komunalne poslove kao referent pripravnik 14-tog platnog razreda. Radio je na poslovima analize nosivosti tla i, ponekad, pomagao građevinarima oko izdavanja lokacija i dobijanju građevinskih dozvola. Nuđeno mu je i da bude predsednik Narodne omladine srednjeg Banata. Ipak, prijavio se na konkurs koji je raspisan na Univerzitetu u Beogradu, i sledeće, 1957. godine, izabran je za asistenta pripravnika za predmet Istorijska geologija na Katedri za geologiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu. U to vreme, terenski je proučavao tercijar Tuzlanskog basena iz razloga sleganja terena urbanog dela grada (pod rukovodstvom prof. P. Stevanovića). Bio je i terenski saradnik inž. Jelene Marković koja je proučavala rečne terase Zapadne Morave između Čačka i Kraljeva. Već 1959. godine odlazi na jednomesečno usavršavanje na Univerzitet u Beču. Pored rada sa fosilnim zbirkama, pregleda aktuelne literature i posete stručnim muzejima i bibliotekama, boravio je sa grupom nemačkih studenata i na naftnim poljima okoline Beča. Od leta 1960. godine, uspostavio je saradnju sa geološkom laboratorijom Građevinskog fakulteta u Sarajevu, na poslovima izrade geološke karte Sarajevsko-zeničkog basena.
Na katedri za geologiju, asistent M. Eremija je držao vežbanja iz predmeta Istorijska geologija – opšti deo, i Uvođenje u samostalne radove. Pripremio je i skriptu iz Istorijske geologije - Kenozojske periode pod nadzorom P. Stevanovića.
Magistarski rad pod nazivom „Miocen okoline Prnjavora (Bosna)“ odbranio je 1965. godine. Tada je već bilo jasno da je stratigrafija tercijara njegova osnovna preokupacija. Dve godine kasnije, 1967. godine, odbranio je i doktorsku disertaciju pod naslovom „Neogen između Motajice i Ljubića“ (mentor P. Stevanović). U nastavno zvanje docent biran je 1968. godine na Rudarsko-geološkom fakultetu (RGF), i tada preuzima, od kolege Aleksandra Grubića, kompletnu nastavu iz predmeta Paleogeografija. Iste godine odlazi u Moskvu na jednomesečni studijski boravak u Paleontološki institut Akademija nauka SSSR. Tamo se upoznao sa najvrednijim zbirkama mekušaca miocena Paratetisa. Po povratku, posetio je i Geološki institut Akademije nauka Ukrajine. U to doba, M. Eremija je rado provodio slobodno vreme na terenima severne Bosne i učestvovao u izradi geoloških karata, listovi Doboj i Tuzla. Na taj način je upoznao i proučio slatkovodni razvoj miocenskih naslaga unutrašnjeg Dinarskog pojasa, kao i morsko, morsko-brakično i kaspibrakično razviće miocena na južnom obodu Panonskog basena. Sve pomenuto je kontinuirano izučavao i na čitavom prostoru Srbije.
M. Eremija je izabran za vanrednog profesora 1973. godine a u zvanje redovnog profesora 1979. godine na Rudarsko-geološkom fakultetu u Beogradu, za predmet Paleogeografija. Predavao je i Istorijsku geologiju – Kenozoik, nakon odlaska prof. P. Stevanovića u penziju.
Geolog i profesor M. Eremija objavio je 89 naučnih radova, 3 univerzitetska udžbenika i 4 monografske publikacije. Učesnik je više domaćih i inostranih skupova, kongresa, projekata i studija. Od udžbenika, prvo je 1980. godine napisao Paleogeografiju, a nešto kasnije izašla je i Istorijska geologija – opšti deo (1983). I na kraju, zajedno sa kolegom D. Nenadićem, njegovim nekadašnjim studentom i tadašnjim vanrednim profesorom, pripremio je i publikovao novo elektronsko izdanje udžbenika Paleogeografija (2016) za studente koji i danas slušaju taj predmet. Svojevremeno, na predlog prof. P. Stevanovića, prihvatio se učešća u realizaciji projekta „Paleogeografski atlas neogena centralnog i istočnog Paratetisa“ kojim je rukovodio državni geološki institut Mađarske u Budimpešti (1984-1989). Osim toga, M. Eremija je bio jedan od koautora i urednika nekoliko knjiga iz dobro poznatih geoloških edicija: Geologija Srbije, Geološka terminologija i nomenklatura i Geologija šire okoline Beograda.
U tri mandata, prof. M. Eremija je obavljao funkciju Upravnika Zavoda (Instituta) za regionalnu geologiju i paleontologiju RGF-a. Biran je i za šefa Katedre za regionalnu geologiju i zamenika šefa Katedre za istorijsku geologiju. Preko jedne decenije bio je veoma aktivan u organima Srpskog geološkog društva, kao član: Suda časti, jedan od članova-zamenika, u dva mandata (1973-1975, 1975-1977), Odbora samoupravne kontrole, u dva mandata (1981-1982, 1985-1987) i Izvršnog odbora SGD (1983-1985). Dobitnik je Ordena rada sa zlatnim vencem 1980. godine.
Profesor dr M. Eremija otišao je u penziju 1995. godine, ali je i posle toga, bio rado viđen gost na fakultetu. Ipak, dolazio je samo po pozivu nekog od nas, članova Katedre za istorijsku geologiju. Smatrao je da onima koji su radno aktivni treba ostaviti „više prostora“ da iskažu svoje kvalitete i da ih ne treba opterećivati ličnim stavovima i pojedinim pitanjima. Na proslavi 50 godina Katedre za istorijsku geologiju (2012), kao jedan od najstarijih članova, uveličao je malu svečanost koja je, tim povodom, bila organizovana.
Samo pola godine pre nego što nas je zauvek napustio, prof. Eremija bio je gost u Baćevcu, rodnom selu Petra Stevanovića, njegovog mentora. Toga dana (18. juli 2019), posetili smo tek otvorenu memorijalnu - Spomen sobu pokojnog profesora. Proveli smo izuzetno prijatne trenutne kod gostoljubivih domaćina, kolega Zorana Stevanovića i Aleksandre Maran Stevanović. Društvo su nam pravili doajeni naše geologije Dragan Dolić i Đorđe Marinović. Mi, njegovi mlađi saradnici sa Katedre, Slobodan Knežević i Ljupko Rundić, kao i naši domaćini, bili smo istinski srećni što smo podelili to vreme sa njima. Evocirane su uspomene na neko davno prohujalo vreme posle II svetskog rata i vreme obnove naše zemlje. Naravno, dotakli smo se i savremenih tema. No, pored svega, prof. Eremija je bio setan i pomalo tužan. Primetili smo to. Mi koji smo ga znali, slutili smo glavni razlog. Veoma je patio zbog njegove Zore, nikad prežaljene životne saputnice koja se upokojila godinu ranije. I kako to obično biva sa onima koji ceo život provedu zajedno, tuga je učinila svoje i njegovo srce prestalo je da kuca 30. januara 2020. godine.
Na kraju, želimo istaći da je zauvek otišao jedan tihi, dobri čovek. Iako ga život nije štedeo, naročito u detinjstvu, to ga je i ojačalo i izrastao je u nenametljivog, staloženog i dobrog stručnjaka i profesora Univerziteta. Mnogo se od njega moglo naučiti, o geologiji, radnim navikama, porodičnim vrednostima, o samom životu. Njegovo pisano izražavanje i tekstovi su čitki, vrlo jasni i precizni. Imao je lepu reč i puno razumevanja za mlađe kolege. I kada je otišao u penziju, bio je spreman da dođe i pomogne svojim savetima kad god je trebalo.
Profesor dr Marko Eremija, dipl.inž.geol. će nam ostati u dubokom sećanju kao sjajan pedagog, ali povrh svega, tih i drag čovek. Njegova porodica, kćerka Marija i sin Slobodan, unuke Maja, Sonja i Jelena, kao i unuk Marko, mogu biti ponosni na svoga oca i dedu.
Neka mu je večna slava i hvala!
Prof. dr Ljupko Rundić
Prof. dr Draženko Nenadić 
