100 година од првог истраживања леса у Земуну
Објављено: 24.05.2021. - 12:13 |
Чланови Секције за историју геологије и Комисије за квартар СГД, воде научна истраживања на заштићеном лесном профилу у Земуну већ неколико година (Љупко Рундић, Млађан Јовановић, Тивадар Гаудењи и Виолета Гајић). У организацији Еколошког покрета Земун, који је управљач овим заштићеним природним спомеником, 21.05.2021. организован је стручно-научни скуп поводом 100 година од првог истраживања леса у Земуну (1920-1921) које је обавио Владимир Ласкарев, познати руски и српски геолог, академик САНУ, дугогодишњи професор геологије на Универзитету у Београду и истакнути члан СГД.
Осим стручних и научних предавања (први део скупа, ул. Орачка 4, Земун) којима су присуствовали представници Министарства за заштиту животне средине, Градског Секретаријата за заштиту животне средине, Завода за заштиту природе Србије, Српског геолошког друштва, Физичког и Географског факултета УБ, Геолошке и хидрометеоролошке школе „Милутин Миланковић“, Центра за промоцију науке, ЈП „Београдска тврђава“, ЗП „Сланкамен“, и др. , у другом делу је уприличена радионица за све учеснике који су обавили краћу вожњу бродом до заштићеног лесног профила у Земуну. Лепо време, освежење на палуби брода, стручна дискусија и заједничко фотографисање, допринели су да сви учесници понесу изузетно пријатне утиске са овог догађаја.
У наставку, следи неколико фотографија са овог скупа: https://drive.google.com/file/d/1Q10ZDo18WQr7Mj5zy-iisFbWcS90rqIh/view?usp=sharing
Поштовани чланови Друштва, са великим задовољством вас обавештавамо да је у 
МАРКО ЕРЕМИЈА (1930 – 2020)
Марко Еремија рођен је 05.01.1930. године у селу Обљају код Глине, Банија (тадашња Краљевина Југославија). Отац му је био радник на железници и у раној младости је често мењао пребивалиште (Винковци, Јабука код Панчева). По завршетку другог разреда школе у Панчеву, породица се опет сели у Хрватску, у Карловац. По избијању Другог светског рата, враћа се у Глину где ускоро прекида дотадашње школовање. Отац му бива убрзо ухапшен и одведен у логор Стара Градишка (Јасеновац) одакле се није вратио. Те 1942. године, оболева од маларије, а у ратном вихору му је и кућа спаљена. На његову жалост, несрећа иде једна за другом, и у једном од збегова, мајка му умире од упале плућа, последица велике хладноће. Тако је у својој дванаестој години Марко остао сироче, недовољно зрео да се брине о себи а престар да би га усвојили. Решење је било у школовању, а и рођаци су припомогли колико се могло. Уписао је прву партизанску гимназију у Глини, а касније је школовање наставио у српској гимназији у Зрењанину. Био је начелник штаба Пионирског одреда гимназије који је издавао зидне новине, писао пароле за школске свечаности и припремао приредбе. Марко је заједно са неколико другова примљен у СКОЈ а добрим учењем и владањем давали су пример осталој омладини. После Резолуције Инфорбироа 1948. године, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Осим школских обавеза, активно је учествовао у раду омладинске и партијске организације у школи. Био је и члан клуба радиоаматера. Након завршетка средње школе, отишао је на одслужење војног рока у Пожаревац (школа везе резервних официра). Учествовао је на изградњи пруге Добој – Бања Лука (1951) и радио у омладинској бригади коју су чинили матуранти из Зрењанина.
Већ након доласка у Зрењанин, Марко се одлучио да ће уписати студије. Пријемни испит је положио код др Косте Петковића, тадашњег познатог професора геологије. Смештај му је био обезбеђен у студентском дому на Вождовцу. На почетку друге године студија, изабран је за секретара партијске организације студентске геолошке омладине. Занимљиво да је функцију наследио од студента и каснијег универзитетског колеге Милорада Павловића - Пеће. Током студија је, осим редовне теренске праксе у Динаридима, са проф. Петром Стевановићем (академик САНУ), летњу праксу проводио на теренима околине Ваљева, где је државни Геолошки институт обављао послове картирања. Убрзо је добио и тему за дипломски рад, везану за родни крај: „Геолошки састав и тектоника терена јужно од вароши Глина са нарочитим освртом на терцијарне наслаге“ под менторством проф. Стевановића.
М. Еремија је дипломирао је на Геолошко-палеонтолошкој групи Природно-математичког факултета у Београду, новембра 1956. године. Након тога, запослио се у Зрењанину, у Одељењу за комуналне послове као референт приправник 14-тог платног разреда. Радио је на пословима анализе носивости тла и, понекад, помагао грађевинарима око издавања локација и добијању грађевинских дозвола. Нуђено му је и да буде председник Народне омладине средњег Баната. Ипак, пријавио се на конкурс који је расписан на Универзитету у Београду, и следеће, 1957. године, изабран је за асистента приправника за предмет Историјска геологија на Катедри за геологију Природно-математичког факултета у Београду. У то време, теренски је проучавао терцијар Тузланског басена из разлога слегања терена урбаног дела града (под руководством проф. П. Стевановића). Био је и теренски сарадник инж. Јелене Марковић која је проучавала речне терасе Западне Мораве између Чачка и Краљева. Већ 1959. године одлази на једномесечно усавршавање на Универзитет у Бечу. Поред рада са фосилним збиркама, прегледа актуелне литературе и посете стручним музејима и библиотекама, боравио је са групом немачких студената и на нафтним пољима околине Беча. Од лета 1960. године, успоставио је сарадњу са геолошком лабораторијом Грађевинског факултета у Сарајеву, на пословима израде геолошке карте Сарајевско-зеничког басена.
На катедри за геологију, асистент М. Еремија је држао вежбања из предмета Историјска геологија – општи део, и Увођење у самосталне радове. Припремио је и скрипту из Историјске геологије - Кенозојске периоде под надзором П. Стевановића.
Магистарски рад под називом „Миоцен околине Прњавора (Босна)“ одбранио је 1965. године. Тада је већ било јасно да је стратиграфија терцијара његова основна преокупација. Две године касније, 1967. године, одбранио је и докторску дисертацију под насловом „Неоген између Мотајице и Љубића“ (ментор П. Стевановић). У наставно звање доцент биран је 1968. године на Рударско-геолошком факултету (РГФ), и тада преузима, од колеге Александра Грубића, комплетну наставу из предмета Палеогеографија. Исте године одлази у Москву на једномесечни студијски боравак у Палеонтолошки институт Академија наука СССР. Тамо се упознао са највреднијим збиркама мекушаца миоцена Паратетиса. По повратку, посетио је и Геолошки институт Академије наука Украјине. У то доба, М. Еремија је радо проводио слободно време на теренима северне Босне и учествовао у изради геолошких карата, листови Добој и Тузла. На тај начин је упознао и проучио слатководни развој миоценских наслага унутрашњег Динарског појаса, као и морско, морско-бракично и каспибракично развиће миоцена на јужном ободу Панонског басена. Све поменуто је континуирано изучавао и на читавом простору Србије.
М. Еремија је изабран за ванредног професора 1973. године а у звање редовног професора 1979. године на Рударско-геолошком факултету у Београду, за предмет Палеогеографија. Предавао је и Историјску геологију – Кенозоик, након одласка проф. П. Стевановића у пензију.
Геолог и професор М. Еремија објавио је 89 научних радова, 3 универзитетска уџбеника и 4 монографске публикације. Учесник је више домаћих и иностраних скупова, конгреса, пројеката и студија. Од уџбеника, прво је 1980. године написао Палеогеографију, а нешто касније изашла је и Историјска геологија – општи део (1983). И на крају, заједно са колегом Д. Ненадићем, његовим некадашњим студентом и тадашњим ванредним професором, припремио је и публиковао ново електронско издање уџбеника Палеогеографија (2016) за студенте који и данас слушају тај предмет. Својевремено, на предлог проф. П. Стевановића, прихватио се учешћа у реализацији пројекта „Палеогеографски атлас неогена централног и источног Паратетиса“ којим је руководио државни геолошки институт Мађарске у Будимпешти (1984-1989). Осим тога, М. Еремија је био један од коаутора и уредника неколико књига из добро познатих геолошких едиција: Геологија Србије, Геолошка терминологија и номенклатура и Геологија шире околине Београда.
У три мандата, проф. М. Еремија је обављао функцију Управника Завода (Института) за регионалну геологију и палеонтологију РГФ-а. Биран је и за шефа Катедре за регионалну геологију и заменика шефа Катедре за историјску геологију. Преко једне деценије био је веома активан у органима Српског геолошког друштва, као члан: Суда части, један од чланова-заменика, у два мандата (1973-1975, 1975-1977), Одбора самоуправне контроле, у два мандата (1981-1982, 1985-1987) и Извршног одбора СГД (1983-1985). Добитник је Ордена рада са златним венцем 1980. године.
Професор др М. Еремија отишао је у пензију 1995. године, али је и после тога, био радо виђен гост на факултету. Ипак, долазио је само по позиву неког од нас, чланова Катедре за историјску геологију. Сматрао је да онима који су радно активни треба оставити „више простора“ да искажу своје квалитете и да их не треба оптерећивати личним ставовима и појединим питањима. На прослави 50 година Катедре за историјску геологију (2012), као један од најстаријих чланова, увеличао је малу свечаност која је, тим поводом, била организована.
Само пола године пре него што нас је заувек напустио, проф. Еремија био је гост у Баћевцу, родном селу Петра Стевановића, његовог ментора. Тога дана (18. јули 2019), посетили смо тек отворену меморијалну - Спомен собу покојног професора. Провели смо изузетно пријатне тренутне код гостољубивих домаћина, колега Зорана Стевановића и Александре Маран Стевановић. Друштво су нам правили доајени наше геологије Драган Долић и Ђорђе Мариновић. Ми, његови млађи сарадници са Катедре, Слободан Кнежевић и Љупко Рундић, као и наши домаћини, били смо истински срећни што смо поделили то време са њима. Евоциране су успомене на неко давно прохујало време после II светског рата и време обнове наше земље. Наравно, дотакли смо се и савремених тема. Но, поред свега, проф. Еремија је био сетан и помало тужан. Приметили смо то. Ми који смо га знали, слутили смо главни разлог. Веома је патио због његове Зоре, никад прежаљене животне сапутнице која се упокојила годину раније. И како то обично бива са онима који цео живот проведу заједно, туга је учинила своје и његово срце престало је да куца 30. јануара 2020. године.
На крају, желимо истаћи да је заувек отишао један тихи, добри човек. Иако га живот није штедео, нарочито у детињству, то га је и ојачало и израстао је у ненаметљивог, сталоженог и доброг стручњака и професора Универзитета. Много се од њега могло научити, о геологији, радним навикама, породичним вредностима, о самом животу. Његово писано изражавање и текстови су читки, врло јасни и прецизни. Имао је лепу реч и пуно разумевања за млађе колеге. И када је отишао у пензију, био је спреман да дође и помогне својим саветима кад год је требало.
Професор др Марко Еремија, дипл.инж.геол. ће нам остати у дубоком сећању као сјајан педагог, али поврх свега, тих и драг човек. Његова породица, кћерка Марија и син Слободан, унуке Маја, Соња и Јелена, као и унук Марко, могу бити поносни на свога оца и деду.
Нека му је вечна слава и хвала!
Проф. др Љупко Рундић
Проф. др Драженко Ненадић 
