ВЕСТИ И ОБАВЕШТЕЊА

Чланови Секције за историју геологије и Комисије за квартар СГД, воде научна истраживања на заштићеном лесном профилу у Земуну већ неколико година (Љупко Рундић, Млађан Јовановић, Тивадар Гаудењи и Виолета Гајић). У организацији Еколошког покрета Земун, који је управљач овим заштићеним природним спомеником, 21.05.2021. организован је стручно-научни скуп поводом 100 година од првог истраживања леса у Земуну (1920-1921) које је обавио Владимир Ласкарев, познати руски и српски геолог, академик САНУ, дугогодишњи професор геологије на Универзитету у Београду и истакнути члан СГД. Осим стручних и научних предавања (први део скупа, ул. Орачка 4, Земун) којима су присуствовали представници Министарства за заштиту животне средине, Градског Секретаријата за заштиту животне средине, Завода за заштиту природе Србије, Српског геолошког друштва, Физичког и Географског факултета УБ, Геолошке и хидрометеоролошке школе „Милутин Миланковић“, Центра за промоцију науке, ЈП „Београдска тврђава“, ЗП „Сланкамен“, и др. , у другом делу је уприличена радионица за све учеснике који су обавили краћу вожњу бродом до заштићеног лесног профила у Земуну. Лепо време, освежење на палуби брода, стручна дискусија и заједничко фотографисање, допринели су да сви учесници понесу изузетно пријатне утиске са овог догађаја. У наставку, следи неколико фотографија са овог скупа: https://drive.google.com/file/d/1Q10ZDo18WQr7Mj5zy-iisFbWcS90rqIh/view?usp=sharing

  Molimo sve članove društva koji ne dobijaju informacije preko e-mail adrese da nam istu dostave na sledeće adrese: dragoljub.bajic@rgf.bg.ac.rs i office@sgd.rs   Srdačan pozdrav, Vladimir Simić

МАРКО ЕРЕМИЈА (1930 – 2020) Марко Еремија рођен је 05.01.1930. године у селу Обљају код Глине, Банија (тадашња Краљевина Југославија). Отац му је био радник на железници и у раној младости је често мењао пребивалиште (Винковци, Јабука код Панчева). По завршетку другог разреда школе у Панчеву, породица се опет сели у Хрватску, у Карловац. По избијању Другог светског рата, враћа се у Глину где ускоро прекида дотадашње школовање. Отац му бива убрзо ухапшен и одведен у логор Стара Градишка (Јасеновац) одакле се није вратио. Те 1942. године, оболева од маларије, а у ратном вихору му је и кућа спаљена. На његову жалост, несрећа иде једна за другом, и у једном од збегова, мајка му умире од упале плућа, последица велике хладноће. Тако је у својој дванаестој години Марко остао сироче, недовољно зрео да се брине о себи а престар да би га усвојили. Решење је било у школовању, а и рођаци су припомогли колико се могло. Уписао је прву партизанску гимназију у Глини, а касније је школовање наставио у српској гимназији у Зрењанину. Био је начелник штаба Пионирског одреда гимназије који је издавао зидне новине, писао пароле за школске свечаности и припремао приредбе. Марко је заједно са неколико другова примљен у СКОЈ а добрим учењем и владањем давали су пример осталој омладини. После Резолуције Инфорбироа 1948. године, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Осим школских обавеза, активно је учествовао у раду омладинске и партијске организације у школи. Био је и члан клуба радиоаматера. Након завршетка средње школе, отишао је на одслужење војног рока у Пожаревац (школа везе резервних официра). Учествовао је на изградњи пруге Добој – Бања Лука (1951) и радио у омладинској бригади коју су чинили матуранти из Зрењанина. Већ након доласка у Зрењанин, Марко се одлучио да ће уписати студије. Пријемни испит је положио код др Косте Петковића, тадашњег познатог професора геологије. Смештај му је био обезбеђен у студентском дому на Вождовцу. На почетку друге године студија, изабран је за секретара партијске организације студентске геолошке омладине. Занимљиво да је функцију наследио од студента и каснијег универзитетског колеге Милорада Павловића - Пеће. Током студија је, осим редовне теренске праксе у Динаридима, са проф. Петром Стевановићем (академик САНУ), летњу праксу проводио на теренима околине Ваљева, где је државни Геолошки институт обављао послове картирања. Убрзо је добио и тему за дипломски рад, везану за родни крај: „Геолошки састав и тектоника терена јужно од вароши Глина са нарочитим освртом на терцијарне наслаге“ под менторством проф. Стевановића. М. Еремија је дипломирао је на Геолошко-палеонтолошкој групи Природно-математичког факултета у Београду, новембра 1956. године. Након тога, запослио се у Зрењанину, у Одељењу за комуналне послове као референт приправник 14-тог платног разреда. Радио је на пословима анализе носивости тла и, понекад, помагао грађевинарима око издавања локација и добијању грађевинских дозвола. Нуђено му је и да буде председник Народне омладине средњег Баната. Ипак, пријавио се на конкурс који је расписан на Универзитету у Београду, и следеће, 1957. године, изабран је за асистента приправника за предмет  Историјска геологија на Катедри за геологију Природно-математичког факултета у Београду.  У то време, теренски је проучавао терцијар Тузланског басена из разлога слегања терена урбаног дела града (под руководством проф. П. Стевановића). Био је и теренски сарадник инж. Јелене Марковић која је проучавала речне терасе Западне Мораве између Чачка и Краљева. Већ 1959. године одлази на једномесечно усавршавање на Универзитет у Бечу. Поред рада са фосилним збиркама, прегледа актуелне литературе и посете стручним музејима и библиотекама, боравио је са групом немачких студената и на нафтним пољима околине Беча. Од лета 1960. године, успоставио је сарадњу са геолошком лабораторијом Грађевинског факултета у Сарајеву, на пословима израде геолошке карте Сарајевско-зеничког басена. На катедри за геологију, асистент М. Еремија је држао вежбања из предмета Историјска геологија – општи део, и Увођење у самосталне радове. Припремио је и скрипту из Историјске геологије - Кенозојске периоде под надзором П. Стевановића. Магистарски рад под називом „Миоцен околине Прњавора (Босна)“ одбранио је 1965. године. Тада је већ било јасно да је стратиграфија терцијара његова основна преокупација. Две године касније, 1967. године, одбранио је и докторску дисертацију под насловом „Неоген између Мотајице и Љубића“ (ментор П. Стевановић). У наставно звање доцент биран је 1968. године на Рударско-геолошком факултету (РГФ), и тада преузима, од колеге Александра Грубића, комплетну наставу из предмета Палеогеографија. Исте године одлази у Москву на једномесечни студијски боравак у Палеонтолошки институт Академија наука СССР. Тамо се упознао са највреднијим збиркама мекушаца миоцена Паратетиса. По повратку, посетио је и Геолошки институт Академије наука Украјине. У то доба, М. Еремија је радо проводио слободно време на теренима северне Босне и учествовао у изради геолошких карата, листови Добој и Тузла. На тај начин је упознао и проучио слатководни развој миоценских наслага унутрашњег Динарског појаса, као и морско, морско-бракично и каспибракично развиће миоцена на јужном ободу Панонског басена. Све поменуто је континуирано изучавао и на читавом простору Србије. М. Еремија је изабран за ванредног професора 1973. године а у звање редовног професора 1979. године на Рударско-геолошком факултету у Београду, за предмет Палеогеографија. Предавао је и Историјску геологију – Кенозоик, након одласка проф. П. Стевановића у пензију. Геолог и професор М. Еремија објавио је 89 научних радова, 3 универзитетска уџбеника и 4 монографске публикације. Учесник је више домаћих и иностраних скупова, конгреса, пројеката и студија. Од уџбеника, прво је 1980. године написао Палеогеографију, а нешто касније изашла је и Историјска геологија – општи део (1983). И на крају, заједно са колегом Д. Ненадићем, његовим некадашњим студентом и тадашњим ванредним професором, припремио је и публиковао ново електронско издање уџбеника Палеогеографија (2016) за студенте који и данас слушају тај предмет. Својевремено, на предлог проф. П. Стевановића, прихватио се учешћа у реализацији пројекта „Палеогеографски атлас неогена централног и источног Паратетиса“ којим је руководио државни геолошки институт Мађарске у Будимпешти (1984-1989). Осим тога, М. Еремија је био један од коаутора и уредника неколико књига из добро познатих геолошких едиција: Геологија Србије, Геолошка терминологија и номенклатура и Геологија шире околине Београда. У три мандата, проф. М. Еремија је обављао функцију Управника Завода (Института) за регионалну геологију и палеонтологију РГФ-а. Биран је и за шефа Катедре за регионалну геологију и заменика шефа Катедре за историјску геологију. Преко једне деценије био је веома активан у органима Српског геолошког друштва, као члан: Суда части, један од чланова-заменика, у два мандата (1973-1975, 1975-1977), Одбора самоуправне контроле,  у два мандата (1981-1982, 1985-1987) и Извршног одбора СГД (1983-1985). Добитник је Ордена рада са златним венцем 1980. године. Професор др М. Еремија отишао је у пензију 1995. године, али је и после тога, био радо виђен гост на факултету. Ипак, долазио је само по позиву неког од нас, чланова Катедре за историјску геологију. Сматрао је да онима који су радно активни треба оставити „више простора“ да искажу своје квалитете и да их не треба оптерећивати личним ставовима и појединим питањима. На прослави 50 година Катедре за историјску геологију (2012), као један од најстаријих чланова, увеличао је малу свечаност која је, тим поводом, била организована. Само пола године пре него што нас је заувек напустио, проф. Еремија био је гост у Баћевцу, родном селу Петра Стевановића, његовог ментора. Тога дана (18. јули 2019), посетили смо тек отворену меморијалну - Спомен собу покојног професора. Провели смо изузетно пријатне тренутне код гостољубивих домаћина, колега Зорана Стевановића и Александре Маран Стевановић. Друштво су нам правили доајени наше геологије Драган Долић и Ђорђе Мариновић. Ми, његови млађи сарадници са Катедре, Слободан Кнежевић  и Љупко Рундић, као и наши домаћини, били смо истински срећни што смо поделили то време са њима. Евоциране су успомене на неко давно прохујало време после II светског рата и време обнове наше земље. Наравно, дотакли смо се и савремених тема. Но, поред свега, проф. Еремија је био сетан и помало тужан. Приметили смо то. Ми који смо га знали, слутили смо главни разлог. Веома је патио због његове Зоре, никад прежаљене животне сапутнице која се упокојила годину раније. И како то обично бива са онима који цео живот проведу заједно, туга је учинила своје и његово срце престало је да куца 30. јануара 2020. године. На крају, желимо истаћи да је заувек отишао један тихи, добри човек. Иако га живот није штедео, нарочито у детињству, то га је и ојачало и израстао је у ненаметљивог, сталоженог и доброг стручњака и професора Универзитета. Много се од њега могло научити, о геологији, радним навикама, породичним вредностима, о самом животу. Његово писано изражавање и текстови су читки, врло јасни и прецизни. Имао је лепу реч и пуно разумевања за млађе колеге. И када је отишао у пензију, био је спреман да дође и помогне својим саветима кад год је требало. Професор др Марко Еремија, дипл.инж.геол. ће нам остати у дубоком сећању као сјајан педагог, али поврх свега, тих и драг човек. Његова породица, кћерка Марија и син Слободан, унуке Маја, Соња и Јелена, као и унук Марко, могу бити поносни на свога оца и деду. Нека му је вечна слава и хвала! Проф. др Љупко Рундић Проф. др Драженко Ненадић

  Пројекат CROWDTHERMAL који финансира ЕУ има за циљ оснаживање друштва да учествује у развоју геотермалних пројеката користећи алтернативне шеме финансирања   CROWDTHERMAL је нови пројекат који се финансира у оквиру програма Европске Уније за истраживање и иновације Хоризонт 2020 (грант бр. 857830) који има за циљ да оснажи европску јавност да директно учествује у развоју геотермалних пројеката уз помоћ алтернативних шема финансирања, као што су crowdfunding и алати за друштвени ангажман. Пројекат је 36-месечног трајања, започео је у септембру 2019. године. Један од главних циљева пројекта CROWDTHERMAL је подршка стратешком опредељењу ЕУ за смањење зависности од фосилних горива, стварање стабилног тржишта енергије и смањење утицаја снабдевања енергијом на животну средину.   Да би се остварило овакво опредељење, кроз пројекат ће се реализовати:

• Сагледавање потребе за социјално лиценцирање и развој модела социјалне лиценце за рад (СЛО) за различите геотермалне технологије и инсталације,
• Преглед свих успешних студија случаја, као и националних / ЕУ уских грла алтернативног финансирања геотермалне енергије у свим земљама ЕУ,
• Формулирање нових финансијских модела за crowdfunding на националној и транснационалној основи, који покривају поједине државе чланице и Европу у цјелини;
• Развијање препорука за нову шему ублажавања ризика која ће допуњавати алтернативна решења за финансирање, истовремено штитећи интересе приватних инвеститора;
• Валидирање резултата три студије случаја на Исланду, Мађарској и Шпанији;
• Развој основних услуга за промоцију засновану на друштвеним медијима и алтернативно финансирање геотермалних пројеката, блиско сарађујући са постојећим структурама и уобичајеним актерима.

Под водећом улогом Европске федерације геолога (EFG), CROWDTHERMAL реализује конзорцијум од 10 главних партнера из 7 европских земаља, заједно са партнерима, тзв.  треће стране које су правни субјекти (LTP), укључујући Српско геолошко друштво, комбинујући велико искуство у развоју геотермалних пројеката великих размера, алтернативне финансије, ангажовање на друштвеним мрежама, иновације, образовање и међународно умрежавање геотермалне енергије. Откако је започео у септембру 2019. године, пројектни тим је развио сет извештаја који се баве социјалним, еколошким и финансијским аспектима геотермалних пројеката које финансира заједница. Успостављен је прилагођени протокол за процену студије случаја (GEOPLAT https://www.crowdthermalproject.eu/wp-content/uploads/2020/09/CROWDTHERMAL-Deliverable-D5.1-Case-study-assesment-protocol.pdf) за процену свеукупног праћења процеса, проблема и потреба, као и фактора јавног прихватања и ангажовања. Извештај о геотермалним факторима животне средине (Универзитет у Глазгову; https://www.crowdthermalproject.eu/wp-content/uploads/2020/09/CROWDTHERMAL-D1.2-Synthesis-of-environmental-factors_8.9.pdf)  представља најсавременији преглед литературе о факторима животне средине који утичу на јавну подршку пројектима геотермалне енергије. Истражени су фактори животне средине током различитих фаза животног циклуса пројеката коришћења дубоке и плитке геотермалне енергије. Саветодавни одбор се сложио о важности поверења у свим фазама пројекта и изразио интересовање за напоре CROWDTHERMAL узимајући у обзир подршку јавности као кључни фактор. Повратне информације Саветодавног одбора помоћи ће у обликовању смерница за ангажовање јавности у креирању социјалне лиценце, као и операционог модела за рад за различите геотермалне технологије, за које се очекује да ће бити објављени у наредним фазама пројекта. Три израђена извештаја усредсређена су на финансијске аспекте. The CrowdfundingHub је представио примере најбоље праксе пројеката обновљиве енергије у Европи (https://www.crowdthermalproject.eu/wp-content/uploads/2020/04/CROWDTHERMAL-D2.1-Benchmarks-for-alternative-financing-in-the-renewable-energy-sector-final.pdf) користећи алтернативне методе финансирања у различитим фазама њиховог развоја. Поред тога, GeoThermal Engineering GmbH је представио алтернативни инвентар финансијских ризика (https://www.crowdthermalproject.eu/wp-content/uploads/2020/09/CROWDTHERMAL-D3.2_FINAL_GeoT-200831-copy.pdf) и потенцијалне алате за ублажавање (https://www.crowdthermalproject.eu/wp-content/uploads/2020/09/CROWDTHERMAL-D3.3_GeoT-200831-copy.pdf). Извештаји упоређују кључне предности, потенцијалне ризике и могуће мере за ублажавање ризика за различите алтернативне методе финансирања, сваку са становишта пројектаната и из перспективе инвеститора. Кључна питања која су обрађена су како најбоље укључити инвеститоре из заједнице у финансирање геотермалних пројеката, које су фазе пројеката најпогодније за финансирање заједнице и која врста владине подршке може помоћи у повећању броја успешних геотермалних пројеката.  

  Поштоване колеге, На узнемирујућу вест о могућности да Природњачки музеј изгуби статус самосталне установе културе од националног значаја и буде припојен Заводу за заштиту природе Србије као једна од радних јединица у његовом саставу, реаговале су бројне институције, струковна удружења, представници невладиног сектора и појединци. Испред Природњачког музеја 24. фебруара одржан је скуп подршке који је организовала Скупштина слободних грађана а  покренута је и петиција Сачувајмо природњачки музеј на платформи Крени-Промени, коју је за 48 часова потписало више од 19,000 грађана! Након састанка руководства Музеја са министарком културе и информисања госпођом Мајом Гојковић, издато је званично саопштење да се у питању биле непроверне информације и да до најављених промена неће доћи, те да Природњачки музеј у години свог великог јубилеја ипак остаје – самосталан и независан музеј. Велико хвала на брзој, безрезервној подршци и вери у неопходност постојања Природњачког музеја.

  Вољом за сада непознатих моћника Природњачки музеј у Београду ускоро губи свој 125 годишњи статус значајне самосталне националне установе културе, науке и просвете и постаје радна јединица Завода за заштиту природе Србије. Осим једног званичног разговора 25. јануара ове године када је донедавном помоћнику министра предочено неслагање са намерама о припајању Природњачког музеја ресору заштите животне средине, даљих подробнијих и званичних информација и контаката с представницима Министарства културе и информисања није било. Покушаји успостављања дијалога од стране Природњачког музеја нису наилазили на одзив надлежних у Министарству културе. Замишљено је да једна од пет првооснованих институција српске културе, установа високе академске, културне и историјске репутације, изгуби статус самосталног музеја, иако тако такав фигурира у Закону о култури, Закону о културним добрима, свим досадашњим стратегијама развоја културе Републике Србије укључујући и актуелну за период од 2020. до 2029. године, недавно расправљаном нацрта Закона о музејској делатности, па чак и у Закону о заштити природе, али и многим другим документима. Чини се да је оваква замисао донета напречац, без добре намере и доброг промишљања, а очигледно и без законске припреме. Природњачки музеј је један од најстаријих институција културе и једини музеј природњачког типа у Србији. Основан је под називом Јестаственички музеј српске земље 19. децембра 1895. године актом Министра просвете и црквених дела Краљевине Србије. Прве збирке, које потичу из прве половине XIX века, прикупљане су и чуване најпре у Лицеју, а затим у Јестаственичком кабинету Велике школе под руководством Јосифа Панчића, првог српског ботаничара и управника Лицеја. Његову идеју о оснивању музеја остварили су његови следбеници, међу којима су многа  значајна имена тог доба. Прва стална изложба Музеја свечано је отворена 7. септембра 1904. године, на дан стогодишњице Првог српског устанка. Током Првог и Другог светског рата многе збирке су оштећене или уништене, а након Другог светског рата музеј се опоравља и наставља своју делатност. Непосредно након рата Музеј има значајну улогу у покретању заштите природе у Србији. У Природњачком музеју данас се чува 125 збирки са преко 1,6 милиона примерака стена, минерала, фосила, биљака, гљива, животиња, ловачких трофеја и ловачког оружја. Збирке представљају огромну културну и научну базу, а у оквиру њих се налази неколико стотина холотипова и уникатних примерака минерала, стена, ботаничких и зоолошких предмета, по чему је музеј посебно значајан. У збиркама се чувају и примерци врста биљака и животиња које се више не могу наћи на теренима Србије, па чак ни у Свету. Делатност Музеја је култура, наука и образовање. Као установа специјализована за прикупљање, чување, проучавања и излагање покретних културних добара природе Музеј има три основне делатности које су тесно повезане и у процесу рада неодвојиве. Сакупљање и чување предмета из природе који добијају пуну вредност и остварују своју сврху након проучавања и научног вредновања, а тек тада предмети могу да испуне и своју културно-просветну улогу. Природњачком музеју је 1972. године припојен Музеј шумарства и лова, са својим збиркама ловачких трофеја и ловачког оружја, а 1992. године зграда на Малом Калемегдану постаје Галерија у којој се поред изложби одржавају научна и стручна предавања, промоције, трибине и семинари. У оквиру музеја се налази и специјализована научна библиотека, међу најстаријим на Балкану, основана пре 115 година, која садржи преко 22 000 наслова књига, рукописа, научних часописа, географских и геолошких карата. Бројне изложбе музеја привлаче велику пажњу публике у Београду и широм Србије: Животињско царство, Ајкуле и раже Јадранског мора, Минерали Трпече, Суживот са зверима, Скелети уживо, Додирнимо природу, Српско језеро, 6 ногу, Дрво или живот сам, Кроз свет инсеката Србије, Небески ловци, Добродошли у мезозоик, Рогови, Пут на Месец, Зов даљине и многе друге. Организовано је и неколико изложби о познатим природњацима који су део свог рада посветили музеју: Арчибалд Рајс – природњак, Историчар природе - Никола Пантић, Петар Стевановић - од стене до стене, Панчић – Путовање. Осим у Београду, бројне изложбе Музеја већ годинама гостују у музејима широм Србије и суседних земаља. Музеј за децу београдских вртића и школа, као и школа Србије, организује предавања и креативне радионице, у оквиру којих годишње учествује преко 20 000 малишана. Поред бројних стручних, научних и популарних публикација које прате изложбе, Музеј периодично објављује и зборник стручних и научних радова - Bulletin Of The Natural History Museum In Belgrade, као и Годишњак Природњачког музеја у коме су описане активности Музеја. Током године Галерију на Калемегдану просечно посети преко 35 000 посетилаца, а бројне путујуће изложбе које гостују у музејима широм Србије обиђе преко 100 000 посетилаца. Природњачки музеј је 2013. године добитник престижне награде „Михајло Валтровић“ за изузетне резултате остварене у стручном раду коју додељује Музејско друштво Србије, а 2016. године је одликован Сретењским орденом другог степена за нарочите заслуге у области културе и науке, а поводом 120 година постојања. Данас, 125 године после оснивања, Природњачки музеј је још увек у привременом смештају, без простора за нормалан рад и чување и заштиту збирки, без сталне изложбене поставке која би на једном месту презентовала велику природну и културну баштину Србије. Ових дана Влада Републике Србије има намеру да институцију са оваквом историјом и значајем претвори у радну јединицу Завода за заштиту природе Србије, институције која је 1948. године управо основана на иницијативу Природњачког музеја...