Милан Луковић (1889–1972), наком дипломирања на геолошкој групи Филозофског факултета у Београду (1911) запослио се у Првој мушкој гимназији као суплент (1912) а касније и као професор (1913–1914). Учесник балканских ратова (1912 и 1913). Рањен на Церу у познатој бици 1914 године а током 1915 се повлачио са војском преко Албаније све до острва Вида. У периоду од 1916–1918, у Кембриџу је руководио групом наших ђака и студената у избеглиштву. У земљу се вратио 1920. године.
На Универзитету је прво био волонтер (до 1922), а потом и асистент (до 1925) у Геолошком заводу Филозофског факултета у Београду. Након докторирања (1924) изабран је за ванредног професора Техничког факултета у Београду а од 1938. је и редовни професор Грађевинског одсека тог факултета. Једно време је обављао дужност директора Геолошког института Краљевине Југославије (1935–1941). После рата, био је Шеф одсека Рударског факултета, Декан Рударског а касније и Рударско–геолошког факултета и Ректор Техничке велике школе. До одласка у пензију 1959. године био је Шеф Катедре за инжењерску геологију и хидрогеологију.
Од 1958. године је редовни члан САНУ где је обављао бројне дужности. Био је дописни члан ЈАЗУ и Бугарског геолошког друштва. Објавио је преко 100 радова, претежно из регионалне геологије, хидрогеологије и инжењерске геологије наше земље.
У СГД је ушао већ 1912. године, али је први рад саопштио на Збору 10.фебруара 1921. Био је на различитим дужностима у Друштву (члан, секретар и председник у три мандата). Председавао прослави 60 година СГД 1951. године и одржао познати реферат о дотадашњој историји Друштва. Трагично изгубио живот у саобраћајној несрећи 1972. године.
