Милан Илић (1903–1991), дипломирао на Геолошко–минералошкој групи Филозофског факултета у Београду, 1927. године. Прво запослење му је било гимназијски професор у Битољу и Крагујевцу. Потом је прешао у Геолошки институт Краљевине Југославије (1935–1941). Једну годину провео на специјализацији и Љубљани (1936). Током рата био у заробљеништву у Немачкој (1941–1945). Након повратка у земљу, наставио рад у Геолошком институту до 1947. Исте године, биран је за ванредног професора на Рударском одсеку Техничког факултета у Београду. Од 1950. године је редовни професор на Геолошком факултету Техничке велике школе у Београду. Био је Шеф Катедре за минералогију и петрологију (до 1963), шеф Катедре за петрологију (од 1963) и декан Геолошког факултета (1952–1953). Пензионисан 1972. године.
М. Илић је био дугогодишњи саветник Завода за геолошка и геофизичка истраживања у Београду. Публиковао је неколико десетина радова, већином из петрологије магматских стена. Око двадесет радова је саопштио и на зборовима СГД.
Члан СГД је постао 1931. године. Имао је различита задужења у Друштву: први књижничар (1935–1939), члан Управе (1945–1951; 1952–1953), члан Надзорног одбора (1956–1958; 1959–1960; 1971–1973) и члан Суда части (1959–1959; 1969–1977). У периоду када је био председник Друштва, највише радио на изменама и допунама Статута и успоставио сарадњу са новооснованом Унијом природно–математичких друштава Србије.
