ЈОВАН M. ЖУЈОВИЋ – ОСНИВАЧ И ПРВИ ПРЕДСЕДНИК СГД (1891–1935)

Јован M. Жујовић (1856–1936), рођен је у Брусници као син начелника округа Рудничког Младена М. Жујовића (1811—1894) и Јелене, рођене Данић. Основну школу завршио је у Неменикућама и Београду, а гимназију у Београду, а затим Природно–математички одсек Велике школе (1877). После тога је завршио Факултет наука – природњачки одсек у Паризу, студирао је и на Антрополошкој школи у Паризу.

Као први школовани геолог у Србији, постављен је 1880. године за суплента на Катедри за минералогију са геологијом на Великој школи у Београду. Овим је зачета савремена геолошка школа у Србији. Осим минералогије и геологије, почео је и предавања из палеонтологије. Из Париза је донео први поларизациони микроскоп и увео микроскопска испитивања наших стена. Редовни професор Велике школе постао је 1883. За релативно кратко време (1880—1900) израдио је геолошку карту Србије и написао основне уџбенике из геологије. Основао је Геолошки завод Велике школе (1889), покренуо први геолошки часопис у Србији „Геолошки анали Балканскога полуострва“ (1889), основао Српско геолошко друштво (1891). И све што је тада Жујовић основао постоји и данас. Он је један од оснивача Музеја српске земље (данашњи Природњачки музеј у Београду). Предавао је агрогеологију на Пољопривредном факултету, за чије оснивање је такође веома заслужан. Предавао је примењену геологију на Техничком факултету до Првог светског рата. Своје научне радове штампао је у многим иностраним и домаћим публикацијама.

Активно се бавио политиком. Био је члан Сената (1901) и народни посланик (1903–1912). Министар просвете и црквених дела био је у два наврата (1905 и 1909– 1910). Министар иностраних дела Србије од 30. јула до 2. децембра 1905. године. Био је специјални изасланик српске владе у Паризу за време Првог светског рата у мисији организовања српских школа за избегле ђаке и скупљање помоћи.

Приликом оснивања Српске краљевске академије (СКА), краљ Милан Обреновић је 5. априла 1887. указом именовао првих 16 чланова академије. Међу њима је био Јован Жујовић, као најмлађи. Према тадашњим обичајима постао је секретар Академије. После смрти Стојана Новаковића постао је 2. априла 1915. председник Српске краљевске академије. Ову функцију је обављао шест година, до 1921. године.

Приликом оснивања Београдског универзитета 1905. постављен је поново за редовног професора, једног од осам који су затим бирали цео остали наставни кадар универзитета. Такође, приликом свечаног отварања Универзитета, држао је говор у име Српске краљевске академије.

Био је један од првих планинара Србије. Почео је да се бави планинарством у швајцарским Алпима за време школовања у Цириху. По повратку у земљу остварио је до 1893. успоне на већину планинских врхова у Србији, јер је као геолог по природи био и планинар. Пењао се и на врхове Урала и Кавказа. Главни је иницијатор, један од оснивача (14. јуна 1901), први и дугогодишњи председник Српског планинарског друштва у Београду. Његовим настојањем после Првог светског рата, друштво је обновљено, па га је изабрало за доживотног председника.

Био је ожењен Станом (1865—1889), ћерком пуковника Косте Бучовића и Софије. Стана је била дворска дама краљице Наталије, нису имали деце. Преминуо је 19. јула 1936. у Београду.

Међу његова најзначајнија дела убрајају се:

        • Geologische Übersicht des Königreiches Serbien, 1886, Wien;
        • Петрографска минералогија, 1887;
        • Петрографија I–III, 1889, 1895;
        • Основи за геологију Краљевине Србије, 1889;
        • Sur les roches éruptives de la Serbie, 1893, Paris;
        • Sur les terrains sédimentaires de la Serbie, 1893, Paris;
        • Геологија Србије I–II, 1893, 1900;
        • Геолошка грађа околине села Бољетина, 1921;
        • Поуке из геологије, 1922;
        • Општа геологија, 1923;
        • Les roches éruptives de la Serbie, 1924;
        • Постање земље и наше домовине I–II, 1927, 1929;
        • Снабдевање села водом. Извори и бунари, 1931.

Његово дело „Камено доба“ осим свог значаја које је до сада имало, добило је на важности тиме што је постало прва књига на српском језику која је у електронском облику постављена на „Пројекат Гутенберг“.

Уз чланке о геологији и палеонтологији, познати су и његови радови из области антропологије. У свом делу „Камено доба“, које је објављено 1893. године, цитирајући претежно француске научнике, дао је преглед оновремених најсавременијих знања из палеоантропологије од најстаријих почетака до краја неолитске епохе. Нешто касније, између 1927. и 1929. године, у делу „Постање Земље и наше домовине (I – II)“, обрађена је и биолошка прошлост Земље почев од раздобља у ком је настао прачовек.

XVII Конгрес геолога Србије
УСКОРО!
пријава апстракта до 01.12.2017.године
Генерални спонзор за 2017.
Генерални спонзор за 2017.
НИС а.д. Нови Сад